Moram da prokomentarišem Kostu Kecmanovića., koji je čak i za mene teoretska enigma, koji važi za ortodoksnog frojdista, psihoanalitičara. Čim se prošle godine dogodio ovaj incident u OŠ Vladislav Ribnikar, u kojem je 13-godišnji Kosta ubio 8 devojčica, jednog dečaka i jednog radnika obezbeđenja, odmah sam pozvan na jednu od slovenačkih televizija, gde sam otkrio neke bitne činjenice oko napada i oko profiliranja mladog Koste – bilo je to u emisiji Faktor. I još tada sam profilisao tog Kostu – i to malo drugačije od nekih vaših srpskih stručnjaka (psihologa i psihijatara). Onda sam nedavno, na suđenju roditeljima Koste K. (majki Miljana i otcu Vladimiru), ukazao na neke nove činjenice. Ono što sam zaboravio da kažem u ova dva intervjua, kasnije sam rekao u jednom od svojih podkasta (sa Ksenjom). Ono što srpski stručnjaci nisu rekli ili Ispraviću ukratko greške koje su pravili u stručnim debatama, odnosno dopunjen u izlaganju i na vašem, odnosno srpskom jeziku (kojeg smo mi Slovenci nekada zvali srpskohrvatski ili jugoslovenski). Unapred se izvinjavam što ne govorim baš dobro vaš jezik, ali znam da ćete me razumeti. Ipak, ukazaću na neke teorijske detalje koji nisu bili dobro eksponirani u srpskim medijima, ali su veoma bitni (u psihoanalitičkom smislu). Prvo kao prvo: Kosta je – kao ubica – nastao u ranom detinjstvu – do 6. godine. Kao i uvek, kriva je majka (kao uvjek u ovakvim slučejevima), a ne otac. Mada: nije ni majka kriva, jer nije mogla ni da zna, ni da pretpostavi, da će njen sin počiniti takav zločin. Milioni sinova (dečaka) širom sveta imali su slično vaspitanje (odgoj, „up-bringing“), ali nijedan nije postao ubica. Milioni sinova širom sveta takođe su imali oca, koji ih je naučio, da pucaju u metu iz vatrenog oružja. Čak ni otac Vladimir nije mogao (ni slučajno) znati, da će njegov sin upotrebiti oružje, i da će sa njim gađati svoje drugove iz razreda. Ocu ne bi trebalo pretiti sa 12 godina zatvora! Kažnjavanje roditelja je zapravo služi samotome, da bi ljudi, građani, nacija imala neku utehu, neko pomirenje, a i sadističko zadovoljstvo. Kosta u svojim godinama još ne može, da bude psihopata – kako su tvrdili neki srbski stručnjaci (najglasnija je bila Mila Alečković). Dete od 13 godina još nema nadograđenog Superega. Dete još nema savest (nema značejno nagiržavanja savjsti, kao odrasli ljudi), nema dograđene veštine moralnog rasuđivanja. Prema tome, detetu (Kosti) ne treba (ne smije se) suditi kao odrasloju osobi. (Kakva smrtna kazna?!) Kostu če peče savest tek posle 20. godine. On možeš – a tek u odraslom dobu – upravo zbog snage Superega, izvršiš samoubistvo. A o tome niko u Srbiji nije pričao! U celoj ovoj priči – u teoretsko smislu – zapravo i zaista kriva je majka Miljana, i to zato, što nije znala, da ga voli na pravi način; i nije znala, da se brine o njemu, još kad je bio beba. U mesto toga pravio je karijeru! Ali nije znala, da će to tako štetno uticati na njenog sina. Ako postoji neko, ko je zaista i u suštini kriv za ono što se dogodilo u slučaju Kosta, onda je to feminizam. Upravo je srpski feminizam napravio je majku Miljanu, da je bila tako loša majka, jer je, baš na inicijativu feminizma, pravila karijerom i zanemarila majčinstvo. A o tome se u Srbiji ne priča!! Niko! A advokati Miljanje Kecmanoviće treba da izpostave baš to, taj ludi feminizam. Na to, da je bila Miljana, kao mlada majka, bombardovana sa tim feminističkim floskulama, govoreći da mora da ide na posao i da ima karijeru, jer je jednaka/jednakopravna kao i muškarci. Advokati, jer me čujete?! Majka nije sasvim kriva, još manje otac! Za početak: to je bilo to. Ako želite više, nači čete me na: roman.vodeb@guest.arnes.si

Video na tu temu - na srbskom jeziku: